Posao mehaničara bicikala – moje mišljenje

Posao mehaničara bicikala – moje mišljenje

Ažurirano: 19/02/2019.

Da li da uđem u posao mehaničara bicikala? Dok odgovor na ovo mora svako dati sam i za sebe, evo mog mišljenja i iskustva na temu (dok sedim kod kuće sa temperaturom i očigledno nemam ništa pametnije da radim 🙂 ):


1. Uvod

Pročitao sam članak na bikeforums.net forumu, gde je čovek pitao o perspektivi započinjanja karijere mehaničara bicikala. Pročitao sam diskusiju nekih 5 dana nakon postavljanja pitanja. Bilo je zanimljivih zapažanja mnogih članova foruma. Dobra tema za razmišljanje, pomislih. Počeo sam kucati odgovor, ali se odužio (kako često bude sa mojim pisanijama). Zaključio sam da je humanije da to sve postavim na bikegremlin – ovde barem ljudi dolaze pripremeljeni i upozoreni… uglavnom. 🙂

Kratka verzija odgovora:

Koliko si ti (i većina ljudi koje poznaješ) spreman/na platiti za servis bicikla? Toliko možeš očekivati da naplatiš. Koliko brzo radiš? Kada se oduzmu svi porezi, zdravstveno i penziono osiguranje i štednja, možeš li za 170 sati mesečno rada po tim cenama zaraditi dovoljno za pristojan život?

Duuuugačka verzija je u ostatku ovog članka. Napomena: Ovo je više neko razmišljanje naglas. Takođe, moje iskustvo je iz Evrope, najviše iz rada u siromašnoj (rasturenoj i opljačkanoj) Srbiji.


2. “Dnevni posao”

Imam preko 15 godina iskustva u IT struci – volim i računare i rad s ljudima, tako da je posao sistem administratora uz tehničku podršku delovao kao dobar.

  • Mane tog posla? Većinu znanja i energije provodiš u pokušajima da vratiš stvari kako su bile (tj. da ponovo prorade) – ne stvaraš ništa novo.
  • Prednosti? Kolege – vrhunska ekipa ljudi s kojima sam i privatno prijatelj već decenijama. Dobri klijenti. Penziono, zdravstveno i ne previše loša plata. I, naravno, super je osećaj kad ponekad namestiš stvari da rade, bez da nešto drugo pokvariš, na opšte iznenađenje & zadovoljstvo. 🙂


3. Posao mehaničara bicikala

Uvek sam voleo provaljivati kako stvari rade, rastavljajući uređaje i mašine – još od ranog detinjstva. Dosta sam dobar i u sklapanju – u većini slučajeva. Uz to, volim i “prirodu”: sport, planinarenje i biciklizam – OBOŽAVAM biciklizam. Krpljenje guma i štelovanje stvari nije nikad bilo problem. “Veći zahvati”? Pošto sam perfekcionista (ne, ovo NIJE dobra osobina, većinu vremena) nisam bio zadovoljan uslugom u servisima, tako da sam počeo raditi sve sam, nabavljajući usput alat.

Pošto živim u Novom Sadu (može se nazvati “srpskim Amsterdamom”, po reljefu i biciklističkoj kulturi) – vremenom su počeli da pristižu i tuđi bicikli. Nakon nekoliko godina, odlučio sam da nabavim garažu i pokrenem mali servis. Bez reklame, čak i bez natpisa navratima. Samo po preporuci. Ljudi dođu, lepo zamole da im pomognem oko bicikla i ja odlučim da li hoću. Pobrinem se da svaki put uradim vrhunski posao®, sa svakim biciklom. Rad na ovaj način traži više vremena od samo “odrađivanja” (na primer: merenje i izjednačavanje tenzije žbica kod pravljenja točka – dok mnogi servisi u gradu ni nemaju tenziometar). Tako, uprkos tome što sam ubedljivo najskuplji u gradu i što penziono i zdravstveno plaćam od “dnevnog IT posla”, još uvek ne zarađujem dovoljno na sat da bih mogao reći: “od ovog posla se može lepo živeti”.

  • Mane posla? U sezoni, kada je lepo vreme za vožnju, ja sam najviše u servisu. Ovo je nekad malo tužno za jednog biciklistu. Dok druga opcija – odbijanja posla, isto nije lepa (na primer ima takmičara koji plaćaju iz svog džepa da im servisiram bicikle, iako imaju podršku tima – poverenje u svoju opremu je veoma važno kod takmičenja, a očigledno mi ljudi veruju). Zarada nije naročito dobra – ni blizu. Neki ljudi Vam oduzmu puno vremena, neki dolaze sa lošom energijom. Dobar sam diplomata, veoma dobar u radu s ljudima (za ovo ćete mi morati verovati na reč), ali nekad je prilično teško uraditi išta od posla, bez da se bude grub.
  • Specifičnost: volim se služiti analogijama kada nešto objašnjavam (volim kad tako meni objašnjavaju, pa to koristim i sam). Volim i fudbal. Mehaničari bicikala su poput golmana (svi smo ludi 🙂 ). Uglavnom sam igrao sredinu, gde se lep dribling, ili pas cene i bivaju primećeni. Sa druge strane, greške na sredini – poput presečenog dodavanja, ili predugog držanja lopte, ređe bivaju primećene i obeležene kao “greške” koje tim koštaju primljenog gola (ili koje sprečavaju tim da da gol). Kod golmana je situacija obrnuta. Samo greške se primećuju. Mogu igrati odlično 90 minuta, ali se jednom okliznuti (bukvalno) i primiti gol – i sva krivica pada na njih. Slično je i sa mehaničarima. Pravite ček-liste, strpljivo i pažljivo sve proverite (i pod pritiskom, kad je gužva, telefon zvoni, dosta ljudi vas pita svašta). Jedan labav šraf može dovesti do toga da se neko kasnije na putu povredi. 1000 dobro zategnutih šrafova neće to posle ispraviti – nikad.
  • Prednosti posla? Volim ga. Zaista. Volim i “dnevi posao”, ali ovaj deluje opuštajuće posle sedenja za računarom. Raditi nešto rukama, u smislu pravljenja/popravljanja, ne samo kucanja. Takođe, često je osećaj kao da praviš nešto novo (pogotovo pri sklapanju bicikala i pravljenju točkova). Upoznaš dosta ljudi različitih zanimanja i životnih priča. Vremenom možeš postati neka vrsta info-pulta: treba Vam dobar advokat? Zubar? Mehaničar za motor? Samo recite. Sad, naći način da se to isplati, u valuti koja nije samo zahvalnost/dobra volja – to je posebna priča.

Drugi aspekt, podjednako važan, vezan za ovo – a shvatam da je slično i u EU i Americi:
Sarađivao sam sa dosta servisa – i sa vlasnicima i sa mehaničarima. Oni sa kojima volim sarađivati i kojima bih poverio svoj bicikl na rad, obično spadaju u jednu od sledećih kategorija:

  • Imaju svoj servis, baveći se prvenstvenom prodajom, marketingom i sl, pošto “šrafcigerisanje” ne donosi dovoljno novca po satu (kako je objašnjeno u predhodnom tekstu) – šireći posao, angažujući ljude da rade za manju platu u njihovim servisima – i šireći prodaju stvari (ne)vezanih za bicikle.
  • Rade kao vodeći mehaničari u radnjama drugih vlasnika – za relativno malu, ali sigurnu platu – ja ne bih bio zadovoljan radeći za takvu platu, barem u finansijskom smislu.
  • Ne žive od bicikala – ili su skroz napustili taj posao, ili ga rade kao povremeni.


4. Suština 1

Posao mehaničara bicikala je da klijent (mušterija) bude zadovoljan. Nije suština popravka bicikala! Što pre ovo čovek shvati, to će biti lakše/bolje. Neki ljudi vole da bude jeftino, neki da bude skupo, dok nekima samo treba malo vremena i savet. Najvažnije je provaliti sa kakvim klijentom se ima posla. Ako ovo znate dobro, ljudi će otići iz vaše radnje sretni, čineći i vas sretnim – to je neka vrsta “povratne petlje”: ljudi se smeju, vi se smejete, onda se oni smeju još više – da kažem uprošteno. Isto radi i kad su ružne stvari u pitanju.

Tako, ljudi koji žele za što manje para, samo da se namesti da radi, osećaće se prevarenim ako uradite vrhunski posao (i naplatite barem približno spram toga). Isto tako, ljudi koji hoće da plate više za vrhunski posao, mogu steći utisak da ste ih “zakinuli” ako se popravka uradi “prebrzo”, ili izađe previše jeftino.

Ovo možda zvuči kao varanje onima koji ne shvataju to u potpunosti. Ali nije, ili barem ne mora biti. Na mom primeru: ne prihvatam uraditi posao koji nije vrhunski, pa kada vidim klijenta koji to traži, lepo preporučim obližnji servis koji radi odličan posao spram veoma niske cene koju naplaćuje. Uraditi bilo šta drugo bi dovelo do toga da klijent ne bude sretan, ili da ja ne budem sretan znajući da nisam uradio vrhunski posao®. Ponekad, kada vidim da bi promena servisa bila problem za klijenta (deca, stari, invalidi), “pojedem fekalije” (kako to zovem) i uradim posao u pola cene – ali to je izuzetak, a “kompenzacija” je u znanju da sam uradio ono što mislim da je ispravno.

Isto važi za servise koji rade ogroman broj popravki “pristojnog kvaliteta”. Ako vidite klijenta koji je perfekcionista, koji neće biti zadovoljan osrednjim poslom, uradite bolje nego obično (i naplatite spram toga), ili ga pošaljite nekome ko tako radi.

Jedan nezadovoljan klijent ne može biti kompenzovan ni sa hiljadu zadovoljnih. Tj. to se završava loše na duži rok: i za klijenta i za servis. Pnavljam: posao servisera bicikala, kao i većina drugih uslužnih delatnosti, je vezan za činjenje klijenata sretnim. To možete uraditi na svoj način, bez pravljenja kompromisa (ako ne želite, sa svim posledicama takvog izbora), ali uradite tako. Odnos je recipročan: klijenti Vama čine uslugu tako što donose i posao i novac, dok Vi njima činite uslugu čineći ih sretnim (ili im preporučujući nekog drugog ko im može pomoći). Ovo je prilično jednostavan koncept, ali video sam bezbroj servisa i mehaničara koji ovo ne shvataju.


5. Suština 2 – zaključak

Ako ovaj posao radite pošteno, radićete za minimalac. Volim reći: način da se dođe do milion dolara u poslu sa biciklima je da se isti započne sa dva miliona. Tako je kako je. Postoje druge prednosti ovog zanimanja, ali dobra (ili barem pristojna) plata nije jedna od njih. Po mom mišljenju i iskustvu.

Nemojte me shvatiti pogrešno: ja baš volim biti mehaničar. Lik kojem se ljudi obraćaju sa “majstore”, koji “pravi magiju” sastavljanja stvari tako da rade, popravljanja stvari koje nisu radile. Ipak, ako ne naplaćujete za ono što niste (zaista) uradili, ako ne zakidate na delovima i sl, to je relativno slabo plaćen posao. Voleo bih da nije tako, ali jeste.

Na neki način deluje kao začarani krug:

  • Ljudi nisu spremi platiti dobro popravku/održavanje bicikla – “to je samo bicikl”.
  • Dobri mehaničari ne žele raditi za malu platu, tako da prelaze na automobile, motocikle, ili napuštaju mehaničarski posao u potpunosti, birajući drugačiju karijeru.
  • Ludi nisu zadovoljni lošim kvalitetom usluge u servisima i “svi majstori su loši”.

Kao i uvek, komentare možete ostaviti u poljima ispod.

Komentiraj

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.