Tehnika kočenja biciklom na dugim spustevima

Tehnika kočenja biciklom na dugim spustevima

Ažurirano: 09/11/2018.

Jedna od lepših delova vožnje bicikla, barem za autora ovog teksta, su spustevi – što duži, što brži, bilo na asfaltu, ili u šumi. 🙂  Ovaj članak objasniće tehnike kočenja koje omogućavaju bezbedno i zabavno spuštanje biciklom niz duge i strme nizbrdice. Prvo će ukratko biti objašnjena sama tehnika. Zatim će biti obrazloženo zbog čega je, po mišljenju i iskustvu autora, tako najbezbednije i najbolje.

Kada se govori o spustevima, mnogima može pomoći čitanje ova dva članka: Tehnika kočenja biciklom i Brza vožnja bicikla kroz krivine.

 

1. Tehnika kočenja na dugim spustevima

Tehnika je krajnje jednostavna za objasniti, a i za primeniti. Cela tri pravila:

  • Puštati bicikl da se zauka što više, u granicama da se osećate bezbedno i da je sve pod kontrolom. Ta brzina zavisi od uslova puta i nivoa veštine bicikliste, svako će je spram sebe odrediti.
  • Kočiti što snažnije, kako bi se za što manje vreme brzina oborila na što nižu – isto u granicama da je bicikl pod kontrolom i da se osećate bezbedno.
  • Ako je spust strm i “prebrz” voziti što uspravnije, kako bi otpor vazduha bio što veći.

Mora se naglasiti još jednom – ne preporučuje se prelaženje granica u kojima se osećate bezbedno i da je sve pod kontrolom. Veća brzina i snažnije kočenje, doći će polako, sa vežbom. Vožnja izvan “zone komfora” izaziva strah, adrenalin (instinktivne reakcije) i teško će omogućiti napredak – upravo suprotno. Vožnja blizu te granice, uz puno vežbe i koncentracije, omogućava da se granica pomera. Takođe, važno je voditi računa o preglednosti, saobraćaju i stanju puta.

Mnogi ljudi pogrešno misle (i savetuju) da se brzina stalno kontroliše slabijim kočenjem, kako bi bicikl za vreme celog spusta išao umerenom brzinom. Zbog čega ovo nije dobro i može biti čak i opasno, objašnjeno je u narednim poglavljima. Za sada samo treba spomenuti da je glavni problem pregrevanje (kočnica i guma).

 

2. Malo osnovne fizike

Da bi se moglo razumeti zbog čega je kontraproduktivno držati stalno stisnute kočnice pri spuštanju niz brdo, treba imati na umu par osnovnih stvari iz fizike. Redom:

  • Kočnice rade tako što, pomoću trenja, kinetičku energiju pretvaraju u toplotnu – dakle kočenjem se greju pakne i felne (ili diskovi kod disk kočnica). Posledice pregrevanja objašnjene su u 4. poglavlju.
  • Kinetička energija raste sa kvadratom brzine. Tako da biciklista koji ide 20 km/h i usporava na 0, mora pretvoriti četiri puta više kinetičke energije u toplotnu, nego što bi morao da ide brzinom od 10 km/h.
  • Sila kojom gravitacija privlači i ubrzava bicikl na nizbrdici je konstantna za datu nizbrdicu – bez obzira kojom se brzinom ide.
  • Otpor vazduha, koji usporava bicikl, raste sa kvadratom brzine – eksponencijalno!
  • Snaga koja je potrebna da se otpor vazduha savlada, kako bi se išlo još brže, raste na treći stepen sa porastom brzine. Prostim rečima, da bi se išlo brzinom 20 km/h, potrebno je 8 puta više snage, nego da se ide brzinom od 10 km/h!
  • Što je profil bicikla i bicikliste veći i manje aerodinamičan, to je veći otpor vazduha koji prave.
  • Brzina hlađenja je direktno proporcionalna temperaturi pakni/felne/diska. Što su vreliji, to se brže hlade. Tj. ako je napolju temperatura vazduha oko 20 , vreme potrebno da se felna ohladi sa 50  na 30  je gotovo jednako kao i vreme potrebno se sa 30  ohladi na spoljnih 20 .
  • Brzina hlađenja je takođe proporcionalna brzini vetra – što se brže kreće, to će vazduh bolje hladiti.
  • Na kraju, važna stvar kod kočnica koje nisu sa diskom, tj. koje koriste felnu kao kočionu površinu: felna pri većoj brzini više toplote odaje u vazduh, nego u gumu, pošto je guma bolji toplotni izolator.

 

3. Šta ovo sve znači u praksi?

Prosto rečeno:

  • Što se brže ide, to više koči vazduh, a manje se zagrevaju, troše i naprežu kočnice.
  • Ako je najveća brzina pri kojoj se biciklista oseća prijatno na primer 30 km/h, bolje je pustiti bicikl da ubrza na 30, pa usporiti na 10, snažnim kočenjem, a onda ponovo pustiti bicikl da se zauka. Džanje blago stisnutih kočnica kako bi se tokom celog spusta održavala brzina od 30 km/h može dovesti do pregrevanja kočnica (ili/i felne).

Pustiti bicikl da ide najbrže što je prijatno, pogotovo na pravcima. Tako će se kočnice, gume i felne brže hladiti, a vazduh će obaviti najveći deo kočenja, umesto kočnica. Samo voditi računa da se ne potceni krivina koja nailazi, kako bi se svo potrebno kočenje i usporavanje moglo obaviti na vreme, bez stresiranja.

 

4. Posledice pregrevanja pakni, diskova, felni i guma

  • Kod kilometarskih spusteva, ako kočnice koriste felnu, proveriti pritisak u gumama. On će rasti kako se povećava temperatura felni i guma, do konačnog sletanja gume sa felne uz eksploziju. Zato, ako se primeti da pritisak raste, može se stati i ispustiti malo vazduha iz guma (naduvati ih kada se ohlade, neko vreme nakon završenog spusta). Uže gume brže nabijaju pritisak prilikom zagrevanja!
  • Ko vozi na tabularima, prilikom pregrevanja lepak se može istopiti, pa će se gume prvo zarotirati i malo naborati na ventilu, a, ako se ne stane da se ohlade i nameste kako treba, i odvojiti sa felne, na mestu blizu ventila.

Disk kočnice mogu “stradati” od pregrevanja na dva načina:

  • Pregrevanje kočione tečnosti – kada kočiona tečnost hidrauličnih kočnica počinje da ključa, ili se apsorbovana voda pretvori u paru (kod DOT kočionih tečnosti) stvarajući mehuriće i gubeći mogućnost da pritiska pakne. Ručica kočnice će “propasti” do kormana, bez gotovo ikakve sile kočenja.
  • Pregrevanje pakni, koje dovodi do toga da se sam materijal pakni istopi. Prilikom hlađenja, formira se tanji, ili deblji sloj “uglačanog” kočionog materijala, koji ne stvara ni blizu potrebnu frikciju za kočenje. Osećaj na ručici kočnice je normalan, tvrd, ali sila kočenja je vrlo slaba sa ovakvim paknama.

Ovo su sve razlozi zbog kojih treba pustiti da vazduh obavi što više kočenja i paziti da se kočnice (i gume) ne pregreju.

 

5. Česte zablude

Kada se govori o kočenju, kontrolisanju brzine bicikla na dugim i brzim nizbrdicama, postoji puno pogrešnih informacija i zabluda. Neke od najčešćih biće “razbijene” u ovom nastavku teksta.

  • Treba kočiti sve vreme – kako kola koče motorom?
    Da, automobili i kamioni često koče motorom kada se spuštaju nizbrdo. Ovo je upravo iz razloga kako se ne bi rizikovalo pregrevanje kočnica. Bicikli, sa izuzetkom fiksija, nemaju mogućnost kočenja motorom (a i kod fiksija bi se noge veoma brzo premorile).
  • Kočnice se previše naprežu ako se bicikl zauka.” 
    Kočnice zaista rade napornije kada se koči naglije, pri većoj brzini. Ipak, za to su i napravljene! Ono za šta nisu predviđene je pregrevanje.
  • Previše sam težak/teška, još kad se zaukam, neću stati.
    Ako se sumnja u snagu i mogućnost kočnica da zaustave težinu bicikla sa vozačem i teretom, onda nije problem u tehnici kočenja, nego u kvalitetu kočnica. Takve kočnice, u tom slučaju, ne mogu se smatrati ispravnim. Bolje podešavanje, izbor boljih pakni, ili zamena kočnica kvalitetnijim je ono što je potrebno. Kočnice bicikla moraju biti takve da jedna kočnica bude u stanju zaustaviti bicikl u punoj brzini (u slučaju otkaza druge kočnice, iz bilo kog razloga).
  • Veštim vozačima kočnice na spustu služe samo da kontrolišu brzinu, ne trebaju im jake kočnice.
    Kada se pri brzom spustu, sa nekih 70 km/h nailazi na oštru krivinu (zavoj), brzina se spušta često i na 10-20 km/h, za vrlo kratko vreme (i rastojanje). Ovo je puno zahtevnije za kočnice od potpunog zaustavljanaj pri brzini od 50 km/h na ravnom (što je neka maksimalna brzina koja se može postići na ravnom), jer veća brzina nosi više kinetičke energije, a i na nizbrdici gravitacija radi protiv kočnica sve vreme!
  • Samo ludaci jure nizbrdo!
    Sa varijacijama: “Ona/on juri kao ludak!”
    Rizično je voziti preko svog nivoa veštine i mogućnosti kontrole bicikla. Ipak, velika većina iskusnih biciklista vozi u svojoj zoni komfora i mogućnosti reagovanja na šta god da se pojavi iza naredne krivine. Onom ko nije dostigao taj nivo veštine to može izgledati pogibeljno.
  • Znam ovaj put.
    Čuvene poslednje reči. Čak i ako se vozi po stoti put, dobro poznatim putem, nikad se ne zna da li iza krivine stoji pokvaren/prevrnut šleper preko obe trake i slično. Uvek treba prilagoditi brzinu tome koliko se daleko vidi ispred sebe. Drugim rečima: nikad ne vozi brže nego što vidiš!

 

Autor se nada da će ovaj tekst pomoći biciklistima (i biciklistkinjama 🙂 ) da još više uživaju u vožnji, pogotovo kad sve krene nizbrdo. 🙂  Vežbajte, nemojte prelaziti granicu kada se osećate bezbedno, pazite na sebe i uživajte u vožnji.

Relja “Munja-nebeska” Novović

Povezan članak – Tehnika kočenja biciklom:

Pravilna tehnika kočenja na biciklu
Pravilna tehnika kočenja na biciklu
Podeli ovaj članak...

Komentiraj

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.